Love

Naš prvi zajednički trenutak...

  Mrzim kada neko komentariše moju vezu u negativnom smislu... Ok, prihvatam kritike, sugestije, saslušam do kraja svačije mišljenje... Ali to da se on nije promenio, da je još uvek isti-da me vara, ne voli, da je nemoguće promeniti se, i ostalo...  Da, baš oni poznaju tebe bolje nego ja... Samo ja mislim pogrešno, a svi su u pravu kada komentarišu tebe i tvoju prošlost... Pre sam i pričala da nije tako, ubeđivala, a sada ćutim! Ne pokušavam da ih ubedim u suprotno. Nemam snage da objašnjavam, a i nema svrhe objašnjavati, ne bi oni to shvatili. Oni nisu bili tu, nisu videli, a i da su videli ne bi primetili, ne bi osetili, jer to je bio samo jedan momenat, kratak, kraći od sekunde, ali naš momenat. Samo naš i ničiji više tog 7.03.2010.

Prepoznala sam ga, taj fatalni momenat opisivan u romanima. Osetila sam, a znam da si i ti osetio, videla sam ti u očima, u načinu na koji si me gledao. Bio je to trenutak kada je sve nestalo, bili smo nekako sami iako su svi bili oko nas. Tada postojiš, a nema te. Dišeš, ali vazduh je isuviše težak i ne umeš da ga udahneš, želiš nešto da kažeš ali reči su se skamenile, nema ih. To više nisi ti, ni to nije tvoje telo, kao duh zarobljen u kamenoj statui. Čujem svoje srce, kuca jako, kuca brzo, neizdržljivo, ali ne mogu da utičem na to. I to traje, traje previše dugo, čini mi se duže nego ceo moj život, a ipak je prošao samo jedan trenutak. Ne, oni ne bi razumeli ove reči jer je to bio samo jedan momenat, kraći od sekunde, ali samo naš i ničiji više...

I onda ih puštam, puštam da misle šta god žele jer oni još nisu doživeli taj trenutak... Još nisu osetili tu ogromnu strast, ljubav, želju za nekom njihovom osobom i ne znaju kako izgleda taj, samo njihov, trenutak... Ne, više ne ubeđujem nikoga u suprotno, samo se nasmejem, spustim glavu i poželim da se i oni promene zbog nekog... :)