Love

Zbunjena...

Ne znam kako se osećam...

Milion osećanja stiskam u sebe, kao kada u kofer, u koji ne može više ni igla da stane, sednem da bih "spljeskala" stvari da naguram još jednu majicu... Vrištala bih... Plakala... Smejala bih se... Tako bih volela sada da te vidim... Da te poljubim... Da ćutim... Da se isplačem... Nemam razloga... Nerviraš me... I volim te...

Toliko smo isti, toliko se slažemo, uklapamo, dopunjujemo... A opet totalno drugačiji u vezi nekih stvari... Zašto nisam kao ti? Zašto ne mogu da te povredim nesvesno? Zašto ne mogu da ti ne odgovorim na svaku tvoju reč, poruku? Zašto ne mogu da ti ne tepam? Zašto uvek prećutim sve ono što niko nikada ne bi? Teško mi je... Ne znaš koliko mučim sebe tim glupim pitanjima, ali pomislim nekad da li ti je uopšte stalo? Da li me voliš? I onda, taman kada sam na pragu da se srušim u krevet, i gurnem glavu u jastuk da se pošteno isplačem, onda sve bude tako divno... Ti... Ja... Poljupci... Zagrljaji... Iii tako se nižu dani, divni dani, savršeni dani, koje nikada neću zaboraviti... Prepuni tih lepih reči, pogleda, uživanja, iščekivanja, nedostajanja, sanjanja... A onda ti sa samo jednom rečenicom srušiš taj zamak sačinjen od naših najlepših uspomena... Samo jednom rečenicom.  Kažeš "To su dečije bolesti", nakon priče da te volim. 

I ja ćutim...

Gledam tvoje oči, tvoj pogled, u tom trenutku tako stran. U tom trenutku tako hladan i čudan.

I ćutim...

Na sve to odgovorim kiselim osmehom, bar se nadam da je to ličilo na osmeh, i okrećem glavu na drugu stranu... Na sve to odogovorim sa rečenicom da to nisu dečije bolesti... A toliko sam toga mogla i htela reći! Plašim se... Da, plašim se da ti kažem da te volim najviše na svetu! Da te volim više od bilo koga, i bilo čega! Da i da hoću, prosto je nemoguće voleti nekoga ovako posle tebe... Da ne znam kako ću bez tebe... Plašim se, jer si ti taj koji tad odgovara kiselim osmehom... Bez okretanja glave, ali da možeš rado bi prevrnuo očima... Znam te! Tako te dobro znam... Ali sebe ne znam, ne prepoznajem... Sama sam sebi čudna tad, jer ne ličim na sebe, jer ne reagujem onako kako bih sad odreagovala, jer ćutim, ili kažem nešto pogrešno, jer se zbunim kao malo dete... Tako bih volela da me sad zagrliš i kažeš da sam "budaRa" što uopšte sumnjam u tvoju ljubav... Da si zaljubljen, i da voliš... Da i ja tebe zagrlim najjače, kao da te ne želim pustiti, da ti kažem da sam i ja zaljubljena, i da volim... 

Ali ja ćutim... 

Ne znam kako se osećam... Vrištala bih... Plakala... Smejala bih se... Tako bih volela sada da te vidim... Da te poljubim... Da ćutim... Da se isplačem... Nemam razloga... Nerviraš me... I volim te...